Храм Светог Николе у Милошевцу

ДУХОВИ, Тројицa, Силазак Светог Духа на Апостоле, празник који представља рођендан хришћанске Цркве; а празнује се 50. дан после хришћанске Пасхе (Васкрса), па се зове и Педесетница (грч. Πεντηκοστή). Овај хришћански празник одговара јеврејском празнику Педесетнице, који се светковао као Празник седмица (недеља) или Празник жетви (2 Мој 34,32), исто у 50. дан после Пасхе. У хришћанској Цркви на Педесетницу светкује се спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле.

У педесети дан по Васкрсењу и десети дан по Вазнесењу, излила се обилата благодат Светог Духа на ученике Христове, и напунила их снагом да Христов закон на земљи утврде: "И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују." (Дaп 2,1-4) Тако се испуни оно што је Исус Христос својим ученицима пред одлазак на Небо обећао. Сила Светога духа одмах је почела да дејствује јер је Св. Петар након тога ватреном речју придобио три хиљаде људи за Христову науку.

ПЕДЕСЕТНИЦА (грч. Πεντηκοστή), у Јудаизму педесети дан после Пасхе, или Празник седмица (2 Мој 34,22), или Празник жетве (2 Мој 23,16), или Дан првих плодова (4 Мој 28, 26). Према рабинском тумачењу у позном јудејству, на Педесетницу се славио и спомен на примање Синајског законодавства, за шта нема библијског основа. Од 16. нисана (март-април) обрачунавано је седам недеља, и следећи или 50. дан био је дан Педесетнице, који је падао 6. сивана - негде крајем маја (2 Мој 23,16; 34,22; 3 Мој 23,15-22, 4 Мој 28). У време овог јеврејског празника у Јерусалимском храму, поред молитава и жртвоприношења, читани су одређени одељци из Мојсијевог закона и из других свештених књига (касније и из Талмуда). Као и на Пасху и на Празник сјеница, и на Педесетницу сви одрасли Јевреји мушкарци били су обавезни да походе Храм у Јерусалиму.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЛИЈА, ОСТРОШКОГ ЧУДОТВОРЦА, МИТРОПОЛИТА ЗАХУМСКОГ
29. април (по новом 12. мај)

Сваком народу и у сваком времену Свечовекољубиви Господ даје Црквом Своје светитеље, који ће његов верни народ просвећивати и освећивати и на земаљском путу његовом ка Царству Небеском руководити. И у Српском народу, од како он постаде Христов, Господ непрекидно даваше Своје светитеље, у којима се Бог прослављаше и посведочаваше, а православни људи кроз њих спасаваше и богоугодно просветљиваше. Многе и велике светитеље Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском, даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и Захумског.

Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе, када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по реду његово свето житије.

Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године , од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав окренут ка Богу врлином побожности. Прву школу врлине и побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности беше му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу, као да стоји пред престолом Божјим. Одликовао се свагда смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе. Његова породица беше сиромашна и једва да хлеба имађаше колико треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам, него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао овце заједно са другим чобанима.

Данас је велики хришћански празник - Свети Великомученик Георгије - Ђурђевдан, веома раширене слава међу Србима. И у Милошевцу велики број домаћинстава слави данас своју Крсну славу.

За тај велики прољећни празник плодности везани су многи обичаји - устаје се рано и купа у рекама, одлази у природу, бере биље којим се крми стока, плету вијенци и њима украшавају куће, стока и кошнице, опасује се врбовим и дреновим прућем, у њиве се постављају крстови од лескове младице, коље се жртвено јагње... У доба војевања Срба против Турака настала је изрека "Ђурђев данак, хајдучки састанак".

У вријеме када римским царством владаше безбожни цар Диоклецијан, настало је страшно мучење и прогон Христових сљедбеника. Свети Георгије родом беше из Кападокије и још од малена би одгајен и васпитан веома побожно. Родитељи су му били угледни и благочестиви људи. Отац му је мученички пострадао за Христа, а мајка његова после тога преселила са њим у своју родну Палестину.

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Василије служио је данас поводом славе Епархије зворничко-тузланске, на Источни петак, Свету Архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Мачковцу код Лопара.

Светој Литургији је присутвовало свештенство и монаштво Епархије зворничко-тузланске као и велики број вјерног народа. Икона Пресвете Богородице - Живоносни извор, била је изложена ради поклоњења и цјеливања свештенства, монаштва и вјерног народа а у овом храму ће остати до Вазнесења Господњег.

Владика Василије је у бесједи истакао узвишеност свештеничког позива а затим се осврнуо и на актуелне проблеме којима свештенство мора посветити пажњу.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ
О ВАСКРСУ 2008. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ
ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ,
МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ,
СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ
И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ:
БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА,
И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Данас се све и сва испуни светлошћу: и небо, и земља, и подземни свет.
Стога нека сва творевина празнује Васкрсење Христово, јер се њиме учвршћује.

Овим речима великог црквеног песника честитамо вам Празник Христовог Васкрсења и поздрављамо вас, драга децо духовна, сверадосним поздравом:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП
ЕПАРХИЈЕ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ


Драга браћо и сестре,
благочестиви народе Цркве наше,  

Скоро смо се радовали дану када је Отац наш Небески, због своје превелике љубави према роду људском, отворио  врата свога небеског Дома, шаљући нам Сина Свога, да сваки који повјерује у Њега има живот вјечни (Jн.3,15-16).

Сијући сјеме нелицемјерне љубави, истинске правде, чинећи добра не из користољубља, Христос је промијенио свијет, који од тога момента  више никада неће бити окован тамом безбожништва, тамом мржње, тамом лажи ... Ширећи своју науку, придобио је, а и данас придобија мноштво оних који у сјени смртној живот свој живе, али је добио и велики број непријатеља који у Њему препознаше жестоког противника.

Иако је „чинио дјела која нико други није чинио“ (Јн.15,24), васкрсавао мртве, то није било довољно, у гријеху огрезлом људском роду, да у Њему препозна истинског Спаситеља, Предводитеља, Цара не земаљског већ Небеског Царства. Разјарено вичући распни Га, распни, донесоше му пресуду без суда и без кривице. Грмљавина Великог петка и Голготско страдање невине Жртве одјекује и данас овом долином плача.